Bukovača (lat. Pleurotus ostreatus) je pečurka u obliku školjke, sa visokom hranjivom vrednosti što je razlog zašto kada je u pitanju bukovača recepti ne manjkaju. Ova pečurka raste spratno ili u grupama, na mrtvoj kori bukve, graba, breze, vrbe i sličnog drveća ili panjevima. One nisu sezonske, već se mogu naći tokom čitave godine, naročito tokom hladnijeg vremena.
Ona se od davnina koristila u Kineskoj medicini kao sredstvo za ublažavanje bolova i opuštanje mišića, a u Evropi je prvi put uzgojena u Nemačkoj u periodu nestašice hrane. Zbog svojih mnogobrojnih lekovitih svojstava, kao i ukusa, ova pečurka je počela da se redovno uzgaja u mnogim, naročito seoskim, domačinstvima.
U pitanju je pečurka koja je voljena širom sveta zbog blagog, slatkastog ukusa. Ove pečurke su uglavnom širokog oblika i tanke su, a mogu biti bele, sive ili smeđe boje. Jedna od glavnih prednosti uzgoja bukovače je njena sposobnost da brzo raste.
Ukoliko vas interesuje kako i vi sami možete da uzgajate bukovaču, Agromagazin je prioredio za vas članak u kojem vam objašnjavamo sve što je potrebno da znate o ovoj pečurci.
Šta je sve potrebno za uzgoj bukovače?
Gajenje bukovače može biti profitabilan hobi ili poslovna prilika, jer se može uzgajati na malim površinama i u različitim uslovima. One se mogu uzgajati na različitim vrstama supstrata, uključujući drvo, slamu, kukuruzovanu i druge biljne ostatke. Upravo zbog te njihove sposobnosti, odnosno, fleksibilnosti, mnogi odluče da se i sami oprobaju u proizvodnji bukovača.
Proizvodnja bukovače može biti vrlo uspešna, jer ona uspeva na različitim supstratima, a najčešće se koristi slama žitarica poput pšenične, ječmene ili zobene. Ovaj supstrat se koristi iz brojnih razloga, a najviše zbog toga što micelijum bukovače brže proraste. Vrlo je bitno da ne sadrži zemlju, a može se kombinovati sa piljevinom ili kukuruzovinom.
Paljevina, posebno ona od bukve ili hrasta se često koristi u kombinaciji sa drugim supstratima za gajenje bukovače, kako bi se poboljšala hranljiva vrednost istog. Pre upotrebe ona se mora dezinfikovati, što takođe važi i za slamu.
Slama se dezinfikuje kuvanjem na 100°C nekih 30 minuta, nakon čega ostaje potopljena 24 časova. Druga opcija jeste da je prelijete vodom čija je temperatura između 60 i 65°C. Kada prođe 24 časova, potrebno je da je izvadite, rasporedite na foliju i takođe je istom prekrijete kako bi se ohladila i bila ispod 30°C; temperatura je vrlo bitna kada je u pitanju proizvodnja bukovača, a nakon hlađenja možete zasaditi micelijum.
Kukuruzovina je još jedan dobar supstrat za uzgajanje. Ona je bogata hranljivim materijama i može se lako pripremiti za uzgoj. Kao i kod slame, kukuruzne stabljike se moraju pasterizovati pre upotrebe kako bi se eliminisale neželjene bakterije i plesni.
Prorastanje
Priprema bukovače za prorastanje podrazumeva mrvljenje micelijuma, koji se seje u plastičnim vrečama čija temperatura bi trebalo da bude ispod 20°C. Temperatura je bitna kako bi se izbeglo pregrevanje i uništavanje micelijuma. U jedan red dužine 10 metara stane oko 30 vreća, stoga ostavite oko 5 cm izmešu svake vreče.
Potrebno je biti pažljiv kada je u pitanju proizvodnja micelijuma bukovače, jer na temperaturi od 5 stepeni micelijum prestaje da raste, ali i temperatura iznad 33 stepena ga ubija. Optimalna temperatura za rast micelijuma je između 20-25°C, dok vlažnost treba biti između 70-85%.
Takođe je i vlaga vrlo važna, zato možete izbušiti vreću od 10 do 12 mm na razmaku 10×10 cm pre punjenja, s druge strane kada se ne izbuše, one zadržavaju vlagu te je naknadno potrebno napraviti otvor kroz koji će one izbiti. Za jednu vreću veličine 100×40 cm potrebno je 1 l semena.
U ovoj fazi možete upotrebiti neki insekticid na bazi permetrina i piperonil butoksida protiv mušica kojim ćete preventivno prskati vreče. Ukoliko vam se pojave plesni u supstratu, zaraženi deo i slame izvadite iz vreće i tretirajte sa rastvorom 1% formalina, a onda vreću zalepite lepljivom trakom.
Plodonošenje
Nakon uspešnog prorastanja koje može da traje do 30 dana, micelijum je spreman za plodonošenje, što je proces formiranja plodnih tela, odnosno gljiva. Kako bi se stimulisalo plodonošenje, potrebno je promeniti uslove uzgoja. To znači naglo snižavanje temperature na 10-18°C, povećanje vlažnosti na 85-95% i obezbeđivanje indirektnog svetla.
Pri jačoj svetlosti šešir postaje tamniji, a drške deblje i kraće, dok pri slabom osvetljenju, drške su izdužene. Stoga, Idealno je da šešir ima prečnik duplo veći od dužine drške.
Razmak između vreća u redu u ovom koraku je 40 cm, a od zasejavanja do prve berbe prođe 25 – 30 dana. Po površini cele vreće je neophodno da napravi oko 30 do 40 rupa promera oko 8 mm nekim dezinfikovanim predmetom, kako bi plod mogao da izbije. Plodove možete očekivati na svake dve nedelje i to kada se klobuk ispravi, a u prva tri talasa se ubere 70 odsto prinosa. Sa jednom prostorijom, odnosno prostorijom i za odradi se 5-6 ciklusa godišnje, a sa dve 10-12 ciklusa.
Skladištenje i upotreba bukovače
Nakon berbe, njih treba pravilno skladištiti kako bi se očuvala njihova svežina, jer je u pitanju relativno kvarljiva gljiva.
Najbolji način za očuvanje svežine je hlađenje na temperaturi od 0-4°C. U ovim uslovima, gljive mogu ostati sveže do pet dana. S druge strane, ona se može i sušiti kako bi se produžio njen vek trajanja. Sušenje se može vršiti u dehidratorima ili u rerni na niskoj temperaturi.
Bukovača se i može konzervirati na različite načine, uključujući zamrzavanje, mariniranje i konzerviranje. Zamrzavanje je jednostavan način konzerviranja koji omogućava da gljive ostanu sveže nekoliko meseci. Mariniranje i konzerviranje su tradicionalne metode koje dodaju posebne ukuse gljivama i omogućavaju da budu duže sveže.
Potencijalne bolesti
Iako je otporna na skoro sve bolesti i štetočine, ako supstrat nije dobro sterilisan i pravilno pripremljen, mogu se razviti bakterioza i plesan.
Ako je temperatura supstrata viša od 35°C, može doći do razvoja gljivičnog oboljenja, odnosno do zelene plesni. Kao mere prevencije, pottrebno je da se održava optimalna temperatura, kao i redovno provetravanje prostorije namenjenoj za prorastanje i plodonošenje..
Glavni uzročnik bakterioza kod bukovača je bakterija Pseudomonas tolaasii. Zbog nje dolazi do lomljenja drške i promene boje klobuka. Zaražene bukovače imaju kraću fazu plodonošenja, samim tim i manje plodova, a kao jedina mera zaštite kako se bakterija ne bi širila jeste provetravanje prostorije.
Takođe, postoji rizik od šampinjonskih mišica i larvi. Kada je u pitanju mušica, ona ne nanosi štetu bukovači, ali njene larve su zato veoma problematične. Ova mušica kratkog životnog veka za tri dana položi do 150 jajašaca u supstrat. Ove larve se hrane gljivom i zvog toga dolazi do sušenja i manje prinosa.
Bukovača cena i isplativost proizvodnje
Ukoliko imate svoju slamu, jedna bala će biti dovoljna za dve vreće supstrata. Za svaku vreću je potreban litar micelijuma koji košta najviše do 150 dinara, što ponovo zavisi od toga gde ga nabavljate i po kojoj količini. Prinos iznosi oko 25% od težine supstrata, što znači da u 20kg supstrata možete dobiti 5 ili nešto više od 5 kilograma gljiva u sva tri talasa.
Osim ovoga, morate razmišljati i o troškovima koji će nastati tokom prorastanja i plodonošenja kao posledica upotrebe električne energije. Cena bukovače po kg na domaćem tržištu je od 400 do 500 dinara.
Kako spremiti bukovače?
Za bukovače recepti su mnogobrojni, počev od raznih jela od bukovače, pa sve do raznih delikatesa kao što je sos od bukovače, svako domaćinstvo ima bar jedan način pripreme koji voli i neguje. Ova pečurka sadrži visok procenat proteina, vlakana, vitamina i minerala, što je čini idealnim dodatkom u ishrani, naročito uzimajući u obzir njen ukus.
Kao i sve pečurke, one se ponašaju poput sunđera, te upijaju svu vodu s kojom dođu u kontakt. Ne ostavljajte ih u vodi, čak ni kako biste ih očistili, već ih prebrišite suvim ili vlažnim ubrusom ili krpom.
Kada je u pitanju bukovača priprema je vrlo jednostavna, a gotovo sigurno možete pronaći jednostavan recept za bukovače koji će vam postati omiljeni. Seckane ili cele pečurke možete dinstati, pržiti ili grilovati, u zavisnosti od toga kakav ukus i teksturu želite da postignete. Možete ih dodati u salate, praviti pohovane bukovače, gulaš od bukovača, pohovane bukovace u rerni ili eksperimentisati upotrebom u nekim svojim originalnim receptima.
Ove gljive su odlične kao prilog mesu, ali ih možete staviti na tostirani hleb, staviti preko kvuane testenine ili riže i tako obogatiti ukus svog jela.
U nastavku pročitajte jedan od mogućih recepata koji će vam se sigurno dopasti, a koji je vrlo jednostavan.
Od sastojaka će vam biti potrebno 250g bukovače, 2 ćena belog luka, 1 crni luk i polovina jednog praziluka, kao i jedna sveža paprika. Od začina će vam biti potreban peršunov list, so, biber i maslinovo ulje.
Pre svega, gljive očistite tako što ćete ukloniti nešistoće pamučnom krpom ili eventualno ubrusom; nikako ih ne stavljate pod mlaz vode da ne bi upile nepotrebnu tečnost.
Kada se na ulju proprži praziluk koji ste prethodno isekli na kolutiće, dodajte crni luk i njega malo upržiti, a potom i papriku iseckanu na kockice. Na kraju dodajte oprane i očišćene bukovače. To dinstajte na tihoj vatri dok ne ispari tečnost, a ako pečurka nije mekana dodajte malu količinu vode, te je dinstajte sve dok ne omekša i ne ispari dodata voda. Na kraju ubacite iseckani beli luk, peršunov list, kao i so i biber po ukusu. Možete jesti uz meso ili krompir.
Takođe je i prah od bukovače odličan začin, koji dodaje posebnu aromu čorbama od gljiva, umacima i drugim specijalitetima. Od nje se može napraviti i čaj, tako što ćete nekoliko komadića pečurke skuvati u pola litra vode nekih sat vremena, procediti to i dodati limun ili med, kako bi poboljšali ukus.
Uzgoj može biti zanimljiv i isplativ poduhvat koji zahteva zaista minimalna ulaganja, a može se obavljati na malim prostorima sa velikom stopom uspešnosti. Sa odgovarajućim znanjem i tehnikama, možete uzgajati bukovaču i uživati u njenim prinosima.
Nadamo se da vam je ovaj tekst bio koristan i informativan, a za još sličnih tekstova i informativnih tema posetite naš sajt Agromagazin.
